Свети Апостол Лука и Свети Петар Цетињски прослављени у нашој богословији

             У навечерје празника Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, 30. октобра 2019. године, у храму Светог Василија Острошког и Светог Петра дабро-босанског, у кругу богословије,  служено је празнично вечерње богослужење којим је началствовао професор, јереј Видак Вујадиновић. За пјевницом су одговарали појци богословије.

         Сљедећег дана, служена је света литургија у нашем храму, којом је началствовао професор јереј Видак Вујадиновић, који се присутнима обратио кратком бесједом. 

         Бесједа оца Видака Вујадиновића

         У име Оца и Сина и Светог Духа!

        У данашњем Светом Јеванђељу, на овај дивни празник Светих Божијих угодника, Светог Апостола и Јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, чусмо дивне Спаситељеве ријечи упућене јудејима и фарисејима, о правом и истинском дјелу које води сваког човјека који хоће да искрено вјерује у божански пут који нам је Спаситељ оставио, да чује и прими сваку ријеч Његову, јер нас само она води ка истинском спасењу. Христос је „Пастир Добри“, онај који брине о свом стаду, истински га његује и штити и како каже Свето Писмо „живот свој полаже за овце“. (Јн. 10,11) Христос је Глава Цркве која чини његово тијело и његове удове, и он познаје паству своју која, у Духу Светом, је и сабрана око свог пастира, и нико је никада не може разрушити, јер ко може да разруши Духа Светог. Стадо познаје само пастира, а лопова и разбојника не. Њих је увјек било и биће и увјек ће покушавати да разбију стадо, али оно ће опстати јер има Пастира  који непрестано бдије над њим. Црква има задатак и постоји да би охристовила свијет и учинила га иконом будућег Царства небеског. Христос чини врата кроз која улази свијет да би живјео вјечно, испунио смисао свога бивствовања и сјединио се са Господом у непролазном. Ми смо удови Христови, који представља камен крајеугаони, који штити здање од рушења. Ми постајемо то здање у Христу и кроз Христа и заједно са њим постајемо сатјелесници непролазног и вјечног.

            Све ово речено, знали су и цијелим својим бићем чували и Свети божији угодници које данас прослављамо. Свети Апостол и Јеванђелиста Лука и Свети Петар Цетињски, који можда на први поглед немају велику сличност, али ако се дубље замислимо и сагледамо оно што је заиста видљиво и истинито, онда ћемо схватити да су они потпуно исти јер су примили Христа,  живјели за Христа и остали сатјелесници Његови до краја свијета и вијека. У сваком тренутку су били спремни и живот свој дати за Њега, једног и истинитог. Кроз то нам они дају најбољи примјер, да ако нисмо у заједници Христовој, ако нисмо у литургијском и евхаристијском сабрању, нема нас ни у спасењу.

          Свети Апостол и Јеванђелиста Лука, један од седемдесторице апостола, својом руком, записао је Свете Божије ријечи, учинивши их тако достуним свим нараштајима да држе и творе онако како им је заповиједио Господ у све дане живота свога. То је та ријеч Божија кроз коју све постаде, Логос Божији, који бјеше Господ. Остави нам Свети Лука запис, да држимо и творимо, да увјек учимо јер хришћанин је ученик који непрестано узраста до мјере раста Христивог. Он још један дар пројави, сликајући свете иконе и како предање каже, његове иконе Богородице, представљају и највјеродостојнији изглед мајке Божије.

              Свети Петар Цетињски, војник и молитвеник, вођа и духовни и свјетовни чија власт и једна и друга ни једног тренутка није била без молитве и благослова Божијег, без Христа у коме је узрастао и који је у њему обитавао. Може ли бити теже човјеку када води свој народ и земљу у најгора времена, ратова, глади, немаштине, али их опет учи и поучава да истрају јер на крају тешког пута сачекаће их васкрсли Господ и пружити руку спасења. Знао је то и осјећао Свети Владика, старајући се за своју паству, као пастир којег овце његове познају, да ни једна једина не скрене са истинског пута Богопознања. Знао је Свети Владика и да је тежак крст који његов народ носи, поредећи га са Христовим, али је такође знао да је све таштина и пролазно, и да се трпљењем и љубављу његова паства припрема за вјечну радост, гдје, како каже молитва, нема ни патње, бола, туге и уздисаја.

             Драго дјецо, богослови, који се спремате на пут у којем ћете сљедовати Христа, учећи од ових светих божијих угодника, нека вам Драги Господ подари снаге и мудрости да истрајете, да се угледате на Његове свете, да увјек будете јаки и стамени куда вас Христов пут буде носио. Нека тај пут буде увијек проткан Божијим траговима, сједињујући се са Њим кроз причешће, како би се се Господ усели у срца ваша.  Њему нека је слава у вијекове вијекова.

Амин!

 

Житије

Св. Лука апостол и јеванђелист.

          Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски.

            Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.