Историја богословије
Одлуком Берлинског конгреса, Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину, која је до тада била под турском влашћу. Нова власт је свим становницима БиХ гарантовала право на вјерску равноправност, али се ово ускоро показало као нетачно. Упоредо са покушајима да унијаћењем промијени вјерску структуру БиХ, Аустроугарска је преко Бењамина Калаја покушавала да створи једну врсту босанског патриотизма, у циљу одвајања Срба у БиХ од Срба који су живјели у другим крајевима. Идућих тридесет година, Срби у Бих су се константно морали борити за очување своје црквено-школске аутономије, која је била основа за очување српског вјерског и националног идентитета. Ова борба је уродила плодом 1905. године, када је државна власт статутом Србима загарантовала права на црквено-школску аутономију.
У оваквој ситуацији, митрополит дабробосански Сава Косановић (1881-1885) успио је да 1882. године издејствује је од државних власти дозволу да отвори богословију у Сарајеву. Сава Косановић, тада још архимандрит, 1879. године је покушао да отвори богословију у Сарајеву, али је тај покушај остао безуспјешан. Дозволу за отварање добио је из другог покушаја. Школа оваквог типа, у којој би се образовало свештенство , била је од изузетног значаја, поготово ако се узме у обзир да је богословија која је кратко вријеме радила у Бања Луци, била затворена 1875. године, након неуспјелог устанка Срба против турске власти. Богословија је додатно добила на значају након 1883. године, када је због неслагања са аустроугарским властима, затворена Српска гиманзија у Сарајеву. Овим је богословија, поред неколицине основних школа, постала једина институција која је имала могућност да школује српску омладину.
Оснивање богословије је озваничено царским указом од 19. септембра 1882. године. Богословија је почела са радом у сарајевској Ћемалуша улици и имала је школовати свештенство за три босанско-херцеговачке епархије: Сарајевску, Зворничку и Мостарску. Зграда богословије у Рељеву код Сарајева изграђена је 1884. године, на личном имању митрополита Саве Косановића. Поред богословских, у овој школи су се изучавали и световни предмети.
Богословија је доживјела реорганизацију 1892. године за вријема митрополита Ђорђа Николајевића. Од тада се у богословију уписују само ученици са великом матуром, чиме је богословија de facto прерасла на ниво факултета. Нове промјене су се десиле 1909. године када је повећан број часова и предмета који се изучавају.
Иако је прихватила и одобрила рад сарајевске богословије, влада никада није имала пуно повјерење у њу и њене полазнике и професоре. И поред строгог надзора, богослови ове школе су користили сваку прилику да искажу своје неслагање са аустроугарском окупацијом. На примјер, када су аустроугарске власти у глуво доба ноћи протјерале Петра Кочића због његовог чланка „Мирис барута“ у листу Отаџбина, рељевски богослови су, мимо школског реда и уз ометање полиције успјели да се пробију до Кочићевог жељезничког вагона и да му упуте ријечи подршке.
Ни у току I свјетског рата, сарајевска богословија није престала са радом, али су се посљедица ратног вихора итекако осјећале. По завршетку рата, и са пропашћу Аустроугарске, БиХ са нашла у саставу Краљевине СХС. Рељевска Богословија је радила у горе поменутом здању све до 1917. године, када је премјештена у зграду Црквене општине Сарајевске, одмах уз Саборни храм Рођења Пресвете Богородице и зграду Митрополије у центру града Сарајева. Временом, због броја ђака и потреба Богословије, ова зграда је постала неусловна за даљи рад, првенствено због неадекватног интернатског смјештаја.
Ускоро је постало јасно да би подизање нове зграде богословије у Сарајеву било једино трајно рјешење овог проблема. У ту сврху, митрополит дабробосански Петар Зимоњић је активно радио на куповини погодног земљишта, али је све напоре по овом питању осујетио Други свјетски рат. У току рата, Сарајевска богословија престаје са радом усљед изузетно тешке ситуације у којој се нашла под влашћу НДХ. Примјера ради, усташе су зграду богословије користили као затвор за Србе, Јевреје и остале неподобне, одакле су транспортовани у усташке логоре смрти. Митрополит дабробосански Петар, велики број свештеника и мноштво православних вјерника који су се нашли на територији НДХ били су убијени у усташким логорима.
И послије Другог свјетског рата наставило се страдање Сарајевске богословије. Умјесто да обнови свој рад, Сарајевска богословија је остала без свог предратног здања, које је нова државна власт дала на кориштење прво Техничком, а потом Економском факултету у Сарајеву. До данас, Сарајевска богословија, односно њене насљеднице Богословија и Богословски факултет у Фочи нису успјеле да поврате власништво над одузетом зградом.
Благословом и духовним старањем блаженопочившег Митрополита Дабробосанског Николаја, богословија у Фочи почела је са радом 1996/97. године, након што је богословија Света Три Јерарха из Манастира Крка усљед ратних дешавања била принуђена да се привремено пресели прво на Дивчибаре код Ваљева, а затим у Фочу. Године 2001. године обновљен је рад богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки. Након овога, богословија у Фочи од исте године ради под именом и заштитом Светог Петра Дабробосанског.
