Недјеља Митара и Фарисеја
Дана 9. фебруара 2020. године у храму Светог Василија Острошког и Петра дабро-босанског у кругу богословије, служена је Света Литургија којом је началствовао протонамјесник Љубомир Пријовић, в. д. ректора богословије. Након читања Светог Јеванђеља, ученик петог разреда Никола Церовина, у оквиру практичне наставе из Омилитике, под руководством професора, јереја Милоша Јањића, произнио је бесједу посвећену овом празнику.
Бесједа:
У име Оца и Сина и Светога Духа, АМИН!
Драги моји, чусмо благу и застрашујуће истиниту Ријеч Божију у овој причи о митару и фарисеју. Полако припремајући се за почетак Васкршњег поста наша Света Мајка Црква овом причом нас подсјећа каква је то молитва угодна Богу , шта је смисао поста и шта нам ваља чинити да би се спасли. „А ову причу каза некима који су били увјерени да су праведни“. Уводна реченица ове ванвременске и задивљујуће параболе описане у Лукином Јеванђељу нам говори да је Господ ову причу намјенио гордим и самопроглашеним праведницима, који са гнушањем гледају на друге, који тобоже нису сјајни и побожни као они. Ова прича уперена је против оних, који су за себе најбољи адвокати, а за друге најбоље судије. С једне стране стоји изузетно побожни фарисеј, који даје милостињу више него остали, који се моли дуже, него остали, који чита Свето писмо више од осталих, који испуњава сваку Божију заповијест до детаља. Насупрот њега стоји митар, човјек пун гријеха и безакоња, неомиљен у друштву, његов надимак митар – онај који узима мито, довољно нам говори о њему и његовом карактеру.
Међутим, након молитве у храму ревносни фарисеј оде кући осуђен од Господа, упркос мноштву добрих дјела и обиљу молитава, а грешни митар оде кући оправдан и благословен од Бога. Питамо се шта је то могло умањити фарисејеве молитве, постове и добра дјела и навести Господа да осуђеног из храма кући пошаље овог наизглед побожног човјека. Одговор се крије у само једној ријечи ГОРДОСТ! Овај гријех над гријеховима и мајка свакога гријеха, убила је фарисејеву душу. А митар? Митар свјестан свог гријеха, свјестан да није достојан ничега, и не гледа у Небеса, него искрено из дубине душе бијући се у прса изговара кратку, али усрдну молитву: Боже милостив буди мени грешном“. Богу није потребно да Му очију уперених у Небо подносимо фактуре наших добрих дјела, а да при том осуђујемо оне, који наизглед немају та дјела, то жалости Оца Нашег Небеског, а на нас само навлачи осуду. Бог жели да са срцем скрушеним и погледом обореним ка земљи набрајамо гријехове своје и искрено тражимо опроштај. Сви смо ми браћо и сестре пуни слабости и гријехова, али те гријехове не смијемо крити пред Богом, Љекаром душа и тијела , при том хвалећи се по којом врлином. Него врлине требамо чувати, а гријехове исповиједати, усрдно тражећи опрост својих и гријехова цијелога свијета. Када примијетимо брата или сестру да гине гријешећи, не осуђујмо и не наслађујмо се туђим гријехом и не уводимо тако и себе у гријех и погибао, него се искрено помолимо и за себе и за тог брата или сестру да би се обоје спасли, јер Господ је спреман опростити свима. Без обзира, колики гријехови били, Он од нас за спасење не тражи много, тражи да не осуђујемо друге, и не издижемо себе изнад било кога. Да не будемо гробови окречени као фарисеј, споља ревносни, побожни и пуни добрих дјела, а у унутра, у души смрдљиви као лешеви убијени гордошћу, већ да попут митара свјесни својих слабости и гријехова заједно из свег гласа завапимо: „Боже буди милостив нама грешнима и помилуј нас. АМИН!
