Професор богословије јереј Видак Вујадиновић прешао на нову дужност
Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Господина Хризостома, а одлуком Светог архијерејског синода, дугогодишњи професор Богословије ,,Светог Петра Дабробосанског” јереј Видак Вујадиновић од 1. фебруара 2021. године разријешен је дужности професора и постављен за парохијског свештеника у парохији лукавичкој у Источном Новом Сарајеву.
Рођен је 19. новембра 1983. године у Љубовији од оца Момира Вујадиновића и мајке Милке Вујадиновић (рођ. Јовановић). Основну школу завршио је у Братунцу, а благословом блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја уписао се и завршио Богословију ,,Свети Петар Дабробосански“ у Фочи у генерацији 1998 – 2002. године, као клирик митрополије дабробосанске. Исте године, благословом блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја уписао се на Музичку академију Универзитета у Источном Сарајеву, на Одсјек за црквену музику и појање на којем дипломира 2007. године. Био је активни члан Камерног хора Музичке академије који се одликовао великим бројем наступа, остварујући завидне резултате како на домаћој, тако и на европској и свјетској сцени. Такође, активно је учествовао и у школи црквеног појања „Корнелију у спомен“ у Сремским Карловцима 2007. и 2008. године. Године 2008. на Православном богословском факултету ,,Свети Василије Острошки“ у Фочи полаже разлику предмета за упис на магистарске студије. Академске 2014/15. године, уписује други циклус студија на Музичко-педагошко-теоријском студијском програму и исти завршава 31. октобра 2017. године, стекавши звање мастер.
Одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве, 24. јануара 2008. године, постављен је за професора Црквеног појања у Српској православној богословији „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Почетком нове школске 2008/2009. године, одлуком Наставничког савјета Богословије, постављен је за диригента хора Богословије. Године 2010. при Богословији оснива музички састав „Кимвал“, чији су чланови, поред богослова, били и талентовани ученици Средњошколског центра у Фочи. Овај музички састав основан је са циљем повезивања ученика фочанских средњих школа. Хор Богословије, као и музички састав ,,Кимвал”, били су препознатљиви по великом броју наступа. Одлуком Скупштине општине Фоча, 9. маја 2018. године, на свечаној сједници, додијељена му је захвалница за допринос у организовању бројних културних манифестација, као и за развој и унапређење културе и музичког стваралаштва на подручју поменуте општине. Између осталог, актуелни је члан одбора за организацију Мајских свечаности општине Фоча, као и члан општинског одбора СПКД ,,Просвјета” у Фочи. Од постављења за професора Богословије обављао је дужност дежурног васпитача. Одлуком Наставничког савјета 2018. године изабран је на дужност главног васпитача, а исту је обављао до септембра 2020. године. У Богословији предаје Црквено појање са основама музике ученицима првог разреда, Црквено појање са типиком ученицима осталих разреда, као и Химнографију и Пастирско богословље ученицима 5. разреда. Обављао је дужност разредног старјешине ученицима четвртог разреда Богословије.
Благословом блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја, 16. децембра 2012. године рукоположен је у чин ђакона, а 19. децембра 2012. године у чин презвитера. Одмах по рукоположењу, прву службу вршио је у храму Светог Василија Острошког и Светог Петра Дабробосанског при Богословији у Фочи.
Одлуком администратора митрополије дабробосанске Господина Григорија, 1. октобра 2014. године, причислен је братству храма Светог Василија Острошког у Источном Сарајеву, а године 2015. оснива се мања парохија Четврта которачка која му се ставља у службу. При храму Светог Василија Острошког организује пјевницу, за потребе недјељних и празничних богослужења. Такође, оснива музички састав ,,Катера“, који је имао велики број јавних наступа, од којих посебно издвајамо хуманитарне концерте одржане за помоћ у лијечењу обољелих лица из поменуте парохије и шире. Неколико пута организује љетну школу црквеног појања за дјецу. Такође, брине се и о културним догађајима у оквиру парохије. Члан је новооснованог Вокалног ансамбла митрополије дабробосанске „Исидор Бајић“ у Сарајеву. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Господина Хризостома, 22. јануара 2021. године постављен је за пароха другог лукавичког у Источном Сарајеву. У припреми је оснивање мјешовитог хора при поменутој парохији.
Ученици четвртог разреда, на растанку, разредном старјешини су поклонили напрсни крст, са жељом да на будућем пастирском раду заслужи поносито да га понесе. Такође су му поклонили и албум са фотографијама са неколико заједничких путовања и екскурзија. Ученик Горан Брборић одржао је бесједу у част свог разредног старјешине:
Мотив растанка са собом увијек доноси осјећај туге за оним са којим се растајемо. Али, на нама је данас велики задатак, да све то преточимо у велику радост! Јер, сваки растанак носи са собом неки нови састанак, ново јединство. Најприје ћу вам пренијети мојих неколико личних утисака о оцу Видаку. Његов живот и дјелање у Богословији подсјећају ме највише на ријеку Дрину, њене воде, токове и меандре. Бистрог ума, а слатке душе, његове воде су наилазиле на бројно камење и трње, шибље и грање, али увијек су беспријекорно и силно савладавале сваку препреку, како би дошле до великих, замишљених циљева.
Оно што је нас чинило другачијим у односу на друге колективе и разреде, јесте то што је рјечнички вокабулар нашег разредника био изузетно сиромашан ријечима негације. Тако, на било коју нашу сугестију, жељу, или молбу, никад нисмо чули ријечи: „не”, ,,нећемо”, ,,не можемо”, итд.
Наше односе, у епилогу или резимеу, описује само једна велика ријеч: „ЉУБАВ”. А каква то љубав?!… Прије неколико дана једна херцеговачка бака окупила је своју фамилију на самрти око себе. Тада ју је њен син пред свима њима упитао: „Мајко, шта би ти нама поручила за крај свог живота?”, а она му је одговорила: „Имајте љубав!”Онда ју је син поново питао: „А шта је то љубав, за тебе, мајко?” Она му рече: „Љубав је кад се ми заједно окупимо и вечерамо.” Е управо таква љубав је и наша, идентична!
Безброј пута смо заједно обједовали, чинећи једну обитељ; породицу, а на тим обједима смо неукус претварали у укус, тугу у радост, бригу у весеље...
Оно што нас чини најпоноснијим, јесте што смо за ове четири године заједничког дружења сазидали чврст и силан мост, који је, са сигурношћу могу да кажем, јачи и од Андрићеве на Дрини ћуприје. Мостови повезују двије обале, два града, каткад и двије државе, али примарна им је функција да повезују људе. Такав мост смо ми изградили; мост који повезује Вас и нас и нас и Вас.
Наш уникатно златни писац двадесетог вијека и нобеловац, велики Иво Андрић, у својим дјелима посветио је доста пажње мостовима. Тако у једном од својих најљепших дјела, и истоименој причи „Мостови” каже: „Тако свуда на свијету, гдје год се моја мисао крене ил стане, наилази на вјерне и ћутљиве мостове, као на вјечиту и вјечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде подјеле, противности ни растанка!”
Мост који сам претходно поменуо, од данас отварамо и пуштамо у функцију. Њиме ћемо, из дана у дан корачати, присјећајући се заједничких момената. На њему ћемо, ако Бог да, дијелити у будућности још љепше, заједничке моменте, а данас ћемо, шетајући по њему и у бесконачној радости ликовати: „Збогом разредниче – добро дошао пријатељу!”
Пјесма разредном старјешини
Срећи овој нема краја
Видакова ми смо раја
Нас једанаест мускетара
Сваки има неког дара
Он је увијек био с нама
Била свјетлост или тама
Сваку муку би ријешио
Ој Видаче, жив нам био!
Богослови твоји, оче
Твоја дјела сад свједоче
Понос твој смо увијек били
Никад проблем нисмо крили
Ој Видаче, мораш знати
Твој ће разред да те памти
Хвала ти за ово штиво
Ајд͐ сад збогом, здраво живо!
Управа Богословије, на челу са ректором протонамјесником Љубомиром Пријовићем, наставним особљем и ученицима Богословије, исказује захвалност оцу Видаку на преданом тринаестогодишњем раду и жели Богом благословен рад на повјереној парохијској служби.
